Rebelde World

Y soy Rebelde, cuando no sigo a los de mas...Y soy rebelde,cuando te quiero hasta rabiar..
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Horor 1-Smrt :S

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
~Sanja Barken <3~
Admin
avatar

Broj poruka : 168
Datum upisa : 14.08.2009
Godina : 20
Lokacija : Kikinda

PočaljiNaslov: Horor 1-Smrt :S   Uto Avg 25, 2009 12:39 am

Bilo je tiho jesenje popodne. Vetar je duvao, a sunce beše skoro na zalazku.

Tišina je parala uši, misli, otkidajući po koji deo mojih još ne izgovorenih reči.

No, jedna je bila toliko uporna te je zastala na rubu usana, oivičena težinom, neshvatljiva,

bolna, a ipak uporna, na mah.. ote se.. „Neko je tu..“ prošaputah tiho, no ni sama ne znam

zašto, izgovorene reči me slediše.

Pogledah oko sebe, tišina, nečujan pritajeni korak i šapat.. Ponovo izgovorene reči, samo

to ovog puta nisam bila ja.





„Neko je tu..“ I strah mi protutnja telom, pogledah kroz prozor i videh kako se napolju

spušta noć, tiha, čista, nečujna.. Soba je izgledala po prvi put tako strano, tako tuđe, da

poželeh da izađem iz sopstvene kuće i potražim društvo. Činilo mi se nikad se nisam

osećala usamljenije. Okrenuh se još jednom, pogledah, no ne beše nikoga... Opet mi

neka jeza prođe telom, ledeći mi krv u venama, brišući svaki trag ljudskosti u meni,

praveći od mene samo ljušturu, koja još nekim delom sebe oseća život.

Noć se sve više poče spuštati, vršeći pritisak na moje već otežale misli.. Činilo se kao

da u sobi nema više vazduha i da mi je već naporno i disati. Prilazim ogledalu, pogledam na tren, te mi se učini da iza mene stoji sena bez lika, tamna obavijena crnilom. Strah.. I dalje lomi moje telo, moje misli.. Tišina.. i opet glas.. Tako poznati glas. Tužan, tanak, nerazumljiv..

Kao pevanje neke stare tužne arije, kao udaranje po taktu mojih ushićenih i nesalomivih

misli. Kao čežnja, bol, isčekivanje nečeg tako već poznatog.

San polako počinje sklapati oči, zažmurim na tren, ali kao da mi neko dodiruje lice, kosu,

telo... Prožima me neopisiva hladnoća, prokleto prazna, nepobediva u svojoj nadmoći.

Stresem se sva.. „Zašto je tako tiho“ pomislih, „Zašto se ne čuju glasovi, ljudi na ulici?“

Odjekivalo mi je u glavi dok su misli uzimale i zadnju nadu da ću napokon shvatiti šta se

dešava. One su ovog puta odnele pobedu, neprekidno udarajući po ivicama mog umornog mozga. Ne odustajaše, lomiše me... U sobi je ovog puta sigurna sam, samnom bio neko.

Osetila sam prisustvo, dodir, osetila sam težnju da tog nekog i vidim.

Znala sam, da nisam sama u sobi da je delim sa nekim, da je taj neko tu i da to pokušava da mi kaže. Upalih svetlo pogledah po sobi, osim mene tu ne beše nikog. Bar ne ljudskog.

Poče me hvatati neka jeza i panično počeh tražiti ključeve, želeći što pre da izađem.

No, na moje veliko zaprepašćenje, vrata se nisu mogla otvoriti, moje ruke su kao kroz vodu prolazile kroz njih, a strah postajaše toliko jak da mu se nisam mogla oteti.

„Šta je ovo!“ Vikala sam naglas, ali me niko nije čuo.. „Bože pomozi mi...“ rekoh tiho prepuštajući se senama koje su polako plesale oko mene, pretačući moje stanje svesti u nešto nesvesno.

Lik koji je stajao predamnom bila je ista moja slika, prikaza koja me je tog momenta oslobađala straha, i navodila me da pogledam.

„Dođi..“ reče mi.. Polako krenuh za senom, u ogledalu se gubio moj lik, dok sam se polako približavala beživotnom telu koje je na krevetu ležalo i ulivalo mi toliku jezu i strah da se to nije moglo opisati.

Rukom pređoh preko lica, ali ga nisam mogla dodirnuti..

Tada mi misao i sećanje pomutiše razum. Bolno kazivanje ne beše ništa drugo do samog priznanja i prihvatanja užasne sudbine. Na krevetu je i dalje ležalo telo, dok sam iznad njega stajala ja ubeđena i dalje da sam živa. Srah.. Nemoć.. Prihvatanje.. Prolazilo mi je kroz glavu,mi to ne možemo promeniti.

Noć se spuštala po obroncima starih, ogolelih planina, a suze bola još iz neba krenuše sipati kao lude. To je težina, to je užas, to je prihvatanje...

Sa mukom i nevericom, sklopih svoje oči užasnuta događajima koji su usledili.

Sem gorke i tužne praznine u sobi samnom ne beše više ničeg. Ispred mojih očiju komešali su se prizori i boje. Nije više bilo vremena za misli, za doživljaje.

Nije više bilo teško.

Samo praznina.

Tužna i teška prznina, preplaviše moje misli i sećanje na mene.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://rebeldeworld-serbia.express-forum.net
 
Horor 1-Smrt :S
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Filmovi Brusa Vilisa
» The Walking Dead / Okružen mrtvima

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Rebelde World :: Zabava :D :: Horor price :)-
Skoči na: